Томковић: Избори у Црној Гори доказ да су младе и нове политичке фигуре неопходне за промену система

Неколико месеци протестовања у Црној Гори обележили су бунт и незадовољство грађана, а поврх свега – негодовање због новог Закона о слободи вероисповести.
Такав закон подразумевао је одузимање имовине Српске православне цркве (СПЦ) на територији Црне Горе.

На челу протестне колоне, или литије, истицали су се представници цркве, окупљени око једног од људи са највећим угледом из те сфере – митрополита Амфилохија Радовића.

Пар хиљада грађана излазило је тада на улице Црне Горе сваког града – од Будве до Берана.

Ти догађаји навели су ме на питање зашто су стали протести у Србији, упркос активностима грађана у 100 градова и општина широм земље и шта је била кључна ставка у победи на протестима у Црној Гори.
Наметнуло се и питање шта је угасило јулске демонстрације у Србији.

Сличност поменута два протеста огледа се у поводу за излазак на улице, у иницијалној каписли која је била потребна како би се покренула “машинерија протеста”, касније се ширећи и ка оном најважнијем захтеву усмереном против диктаторског режима Мила Ђукановића у Црној Гори или Александра Вучића у Србији.

У Србији је тај окидач била разбијена глава једног од лидера опозиције, Борка Стефановића, док је у Црној Гори повод био нови Закон о слободи вероисповести.
Стога је и циљ протествовања морао бити идентичан – смена једног режима и промена система који је довео до угњетавања, сиромаштва и вређања достојанства.

Поменута два протеста у својим најсветлијим тренуцима били су масовни. Поред тога, режими обе државе били су брутални према учесницима скупова.

Основна разлика јесте да су на примеру Црне Горе протести били ефективни у смени режима, док у Србији нису.
Разлог томе је овдашња опозиција, која је, слободно можемо рећи, показала недостатак воље да мобилише људе, усмери их у активности и победи на изборима. Овдашњу опозицију савладале су сопствене сујете и такмичења лидера, који су и превладали жељу да народ у Србији живи боље.

Овдашњи опозициони политичари нису урадили оно што је опозицији у Црној Гори донело победу – нису склонили истрошене лидере са чела партија, који из личних интереса нису желели, и још увек не желе да се склоне.

Идеалан тренутак за повлачење био је за време трајања протеста 1 од 5 милиона – после протеста 13. априла 2019. године.
Тада се јасно видело да народ не жели истрошене лидере, као што се видело и да ти лидери више немају капацитета, а ни способности, какве су имали раније.

Као организатори тадашњих протеста у Србији, чланови 1 од 5 милиона схватали су опозиционе политичаре једнако као остале незадовољне грађане, надајући се да ће они оставити по страни сопствене користи и сујете и борити се за гашење незадовољства грађана – у корист грађана.

Јулске демонстрације су утихнуле, поново, због идеја појединих лидера, попут седења на бетону или “убачаних елемената”.

Проблем је што нису сви који су се тукли да полицијом били “убачени елементи”.
Показало се да су ти “убачени елементи” били они којима део опозиције није могао да приђе нити да их контролише.
Поново, сујета опозиционих политичара угасила је бунт грађана.

Кључ успеха опозиције у Црној Гори било је баш оно чему су се надали чланови 1 од 5 милиона – склањање сујете, активан рад на терену, мобилисање нових људи које није имало шта да одбија и који су имали прилику да угасе незадовољство.

У Србији и даље сваку нову и младу особу на политичкој сцени покушавају да избришу етикетирањем и деградирањем. Грађани који се на политичкој сцени Србије појаве са идејом да мењају незадовољство, да мењају систем, бивају савладани сујетом постојећих политичких фигура.

Таква машинерија је јака и код власти и код опозиције и то доводи до закључка да је кључна разлика између поменута два протеста – сујета лидера жељних да се поново појаве као власт.

Ако нема сујете – није потребна једна колона, могу и три колоне, какве су се у Црној Гори избориле за циљ.
Ако не постоји сујета и типови српских опозиционих лидера, те три колоне могу да раде заједно и усмере енергију протеста у победу на изборима и крајњем циљу – промени система.

Избори у Црној Гори показали су да су младе и нове политичке фигуре неопходне за смену власти и промену система.

 

Извор: 1од5милиона